Sekundarni memorijski uređaji

 

Sekundarni memorijski uređaji služe nam za dugotrajno memorisanje podataka. Kada su se pojavili prvi računari za dugotrajno memorisanje podataka bile su korišćene bušene kartice i papirne trake. Sa razvojem tehnologije, posebno u oblasti magnetnih memorijskih materijala, prešlo se na čuvanje podataka na magnetnim medijumima, prvo na magnetnim trakama, a kasnije i na magnetnim diskovima. Osnovna podela sekundarnih memorijskih uređaja je na sekvencijalne memorije i memorije sa direktnim pristupom. Sekvencijalne memorije imaju osobinu da je vreme pristupa podacima zavisno od položaja podataka na memorijskom medijumu. Od svih sekundarnih memorijskih uređaja koje ćemo ovde opisati jedino magnetne trake imaju tu osobinu, dok su svi ostali uređaji sa direktnim pristupom podacima.

Podela sekundarnih memorijskih uređaja

Magnetne trake se koriste od nastanka elektronskih računara. Osnovne prednosti trake su niska cena i veliki memorijski kapacitet, a glavna mana im je u tome što se traka mora obrađivati sekvencijalno, odnosno po redosledu zapisivanja na traci. Klasična primena traka je: čuvanje rezervne kopije datoteka (tzv. Back Up podataka), prenošenje datoteta (sa jednog računarskog sistema na drugi) i evidencija transakcija (tj. izmena podataka u npr. jednom fajlu), koja nam omogućuje da obnovimo podatke tj. da ih vratimo na stanje pre poslednje izmene. Osamdesetih godina kućni računari su standardno koristili audio kasete kao sekundarne memorijske uređaja, a personalni računari, su tada, koristili specijalne uređaje koji su koristili magnetne trake koji su bili poznati kao strimeri. Glavna karakteristika ovih uređaja bila je da su imali samo jednu upisno-čitajuću glavu koja je omogućavala smeštanje i pristup podacima serijski (bit po bit).

Magnetni diskovi su memorijski medij za čuvanje podataka. Podaci se čuvaju na disku na koji je nanet sloj oksida feromagnetnog materijala. Ova površina se okreće oko ose, dok se upisno-čitajuća glava pomera radijalno ka osi rotacije i od nje. Kombinovanjem ova dva kretanja može se direktno pristupiti svakoj tački površine. Na magnetnim glavama nalaze se zavojnice (elektro-magneti). Pri proticanju struje kroz zavojnicu, stvara se magnetno polje koje magnetiše površinu diska na tom mestu i na taj način dolazi do upisa podatka na disku.

Neizmenljivi (Hard) diskovi su u današnje vreme najkorišćeniji sekundarni memorijski uređaji. Njihove glavne karakateristike su: prosečan kapacitet od 160 GB, kratko vreme pristupa podacima jer se diskovi vrte za sve vreme rada računara brzinom od 5400 ili 7200 obrtaja u minuti. Kod njih magnetna glava ne dodiruje površinu diskova.

Izmenljivi (Floppy) diskovi odigrali su ključnu ulogu u razvoju personalnih računara. U današnje vreme se gotovo ne koriste jer ih sve više potiskuju memorijske kartice. Njihova fizička veličina je vremenom opadala, dok se njihov kapacitet vremenom povećavao. Prvo su postojali flopi diskovi od 8" (inča), zatim od 5,25" i na kraju diskovi od 3,5", koji su i danas u upotrebi. Memorijski kapacitet je u početku bio 80 KB, dok je na kraju idostigao 2,88MB. Za ove uređaje karakteristično je: diskovi se vrte samo za vreme čitanja ili zapisivanja podataka. Takođe kod njih magnetne glave dodiruju površinu diska što loše utiče na životni vek i uređaja i svake pojedinačne diskete. Naslednici flopi disketa bili su ZIP i JAZZ diskete koje su takođe potisnute iz upotrebe od strane optičkih medija i memorijskih kartica.

Optički diskovi imaju veliki kapacitet, mehaničku robusnost i obezbeđuju dugu trajnost podataka. Rade na principu laserskog čitanja, a upis može takođe biti laserski ili na neki drugi način. Na plastičnu ravnu površinu kružnog oblika, u procesu proizvodnje diska, nanosi se tanak film materijala koji služi kao optički medijum. Zapis podataka vrši se laserom jače snage (od lasera koji služi za čitanje) tako što se na filmu stvaraju tanji ili deblji slojevi. U trenutku kada podatke čitamo sa diska, ti slojevi reflektuju lasersku svetlost, slabijeg lasera, na različite načine, što sam uređaj interpretira kao logičku nulu ili logičku jedinicu. U sadašnje vreme razlikujemo tri vrste optičkih diskova: CD-ROM (Compact Disc Read Only Memory), WORM (Write Once Read Many) i DVD (Digital Versatile Disc ili Digital Video Disc). CD i DVD diskovi su najviše zastupljeni. Njihovi kapaciteti su: 210 ili 700 MB kada su u pitanju CD diskovi i 4,7 GB kada je u pitanju DVD disk. Pošto se DVD diskovi i dalje razvijaju sve više postaju standard DVD diskovi kapaciteta od 8,5 GB i 17 GB, a više nisu retkost i diskovi većeg kapaciteta. U današnje vreme postoje dva tipa i CD i DVD diskova a to su: neizbrisivi (CD-R i DVD-R) i izbrisivi (CD-RW i DVD-RW). WORM diskovi su bili popularan standard osamdesetih godina prošlog veka. Odlikovao ih je veliki kapacitet i činjenica da su postojali samo neizbrisivi WORM diskovi. 

Memorijske kartice su u današnje vreme najrasprostanjeniji medij za prenos podataka. Memorijski kapacitet im se kreće od 32MB do 16 GB. Nemaju pokretnih delova več se sastoje, obično, od samo tri komponente: kućišta, kontrolera za upis i čitanje podataka (koji se nalazi u jednom čipu) i memorijskog čipa. Najrasprostranjeniji su sledeći tipovi memorijskih kartica : CompactFlash, Memory Stick Duo, micro SD, xD, Intelligent Stick (USB Fleš memorija), MMC microCard i drugi.